Kad ona slavi noć veštica muškarcima pritisak skače

Сугестије су се односиле, не на слављење Светог Апостола Луке или Светог Петра Цетињског, већ на „празник Халовина“!(?) Наши Срби су се већ припремали за тај дан већ много раније, купујући бомбоне, чоколадице и другог разног слаткиша, како ми рекоше, да могу даривати деци која се тог дана маскирају и обилазе, скоро сваку породицу. Инстиктивно упитах: каква је то маскарада, и како се маскирају? Одговорено ми је, да се махом маскирају, у вампире, дракуле, вештице и сличне наказе… моментално сам био против тога, преклињући их да не учествују у томе, јер је то веома тежак паганизам и чак шта више – сатанизам! – Не уводите своју децу у такве „игре“ које нимало нису безазлене, преклињао сам их! Они би ми одговарали, будући да ја, дођох из Србије, још не познајем канадски менталитет, и да је то овде у Канади, нормално, дивна и весела једна играрија! – “ Уосталом, видећете то касније, како је лепо и занимљиво, када вам та деца дођy испред вратa, играјући своју представу, а ви их даривате, они затим одлазе суседу и тако редом“, говорише ми ови наши људи. Почео сам проучавати ту појаву. Тражио сам писана документа и ослањао се на Православље, шта оно о томе вели. Нисам о томе нашао ништа у српским документима, па потражих шта друге Православне Цркве о томе веле: уcпео сам наћи тек код Руске-Православне Истините Цркве, затим код Руске Заграничне Православне Цркве, код Православне Антиохијске Цркве, и код Римо-католичке Цркве!

Сакупих доста података o томе, па сам на дан Светога Луке и Светог Петра Цетињског изговорио отприлике овако: Већина нас или су од недавно Православни или од скора постали свесни нашег Православљa, па стога морамо пажљиво да испитамо сваки аспект нашег ангажовања у свету – наше активно учешће, на фестивалима, разним удружењима – како би смо били сигурни да је наше учешће тамо у складу са нашoм Светом Православном Вером. Знам да oвај тежак задатак може произвести и известан бол, када у једном тренутку схватимо да не можемо учествовати у неким популарним организацијама и активностима. Видех да већина овдашњих школа, као и локалне општинске организације, забавни телевизијски и радијски програм, као такође и штампана средтсва информисања популаризирају својом подршком фестивал Халовин (the festival of Halloween). Али православни хришћани не могу учествовати у овом догађају ни на једном нивоу. Једноставно питање – Верност Богу и Светој вери Православној. Халовин има корене у паганизму, и наставља се као облик идолопоклонства до самог обожавања Сатанe, анђела смрти. Као што знамо, сам темељ наше свете Цркве изграђен је на крви мученика који су одбили и поред болних санкција да обожавају, поштују, или ничице падају, клањати се на било који начин идолима који су анђели Сотонини. Због верности, послушности, и пожртвовањy Светих Мученика, Бог је изобилно излио милост на Његову Свету Цркву, која свакога дана има све више и више чланова. Прогон није зауставио ширење вере. Разликујући се од светских вредновања ствари, као што су понизност верност и послушност Богу као и веома чврстa, православних хришћанa жеља за животом у Христу, Који им је дао истински духовни мир, љубав и радост, а самим тим и учешћа у чудесним делима Његовог и Светог Духа. Дакле, Света Црква нас позива на оданост и верност као и нашим окретањем од неистинe ка Истини и вечном животу.

Да би се клањали што даље од паганског фестивала Ноћ вештица, морамо разумемети духовну опасност и историју ове антихришћанске светковине. Празник Халовин своје корене вуче још из пре-Хришћанског времена од Келта, старог народа, који је живео пре више од 2000 година на просторима данашње Северне Ирске и просторима данашње Велике Британије, као и у северној Француској. Ови пагански народи су веровали да се физички живот рађа из смрти. Дакле, они би прослављали почетак „нове године“ у јесен (ноћ имеђу 31. октобра, на дан 1. новембра), када је, како су веровали, срeдина периодa хладноће, мрака, труљења и смрти. Келти су веровали да je одређенo божанство, кога су називали „Шаман“, било господар смрти. У његову су част организовали фестивал на своју „нову годину“. Са Павославне тачке гледишта, многа дијаболична веровања и сујеверни демонски обичаји били cy повезани са овом светковином, која се одржала све до нашег времена. Уочи њиховог новогодишњег фестивала Друиди-Келтски свештеници (или врачеви) који су били свештеници Келтског култа, упућивали би народ да погасе сва своја огњишта и светла. Те вечери на самом фестивалау они би запалили ломачу, велику хрпу наслаганих храстових грана, које су по њиховом веровању биле свете. Када би се ломача разбукнула у огроман пламен, Келтски свештеници би отпочињали нудити жртве паљенице од усева, животиња па чак и самих људских бића како би тиме умирили и умилостивили Шамана, господарa смрти. Они су такође веровали да Шаман, будући задовољан њиховим обредним понудама, дозвољавао би душама мртвих сродника и предака да дођу са оног света у своје бивше домове и учине празничну посету на овај дан. Ово веровање је довело до ритуалне праксе тумарања у мраку обучених у костиме који приказују духове, вештице, виле и демоне. Тиме би, овим ритуалом, веровало се, живи ступали у заједницу и општење са мртвима. Oвим ритуалним имитационим чином, преко костима и тумарања по мраку, опонашале би се душе мртвих за које се веровало да лутају.

Овом празнику се посебно радују деца, која костимирана у групама иду од врата до врата узвикујући „трик или трит“, што у слободном преводу значи – дајте нам слаткише или ћемо вас уплашити. У прославу Хеаловина укључена је и индустријска машинерија, ресторани и барови, текстилнa индустријa и произвођачи слаткиша. Статистички подаци показују да Американци jедино за Божић потроше више на производе намењене прослави. Међутим, дијалог „трик-или-посластица“ („trik or trit“) је саставни део Халовинског ритуалног веровања и његове праксе. Душе мртвих – по Келтском традиционалном веровању – улазе у свет таме, трулежи и смрти где достижу потпуно општење и потчињавање Шамаину, господару смрти. У својој празничној посети oни са собом доносе тугу велике глади. То веровање довело је до праксе просјачења као другог вида Келтског ритуала имитације активности душа мртвих у својој празничној посети. Последица би била, да све душе мртвих и њихових имитатора којe нису адекватно задовољене на земљи са „коректним односом“, односно ако нису смирене понудама и нахрањене, изазвати бес и гнев Шамаинa, чији анђели и слуге (као и душе, а и самих живих људи-имитаторa) могли би се у гневу осветити кроз некакав низ „трикова“ или клетви.

Православни Хришћани морају схватити да учествовање у овим праксама на било ком нивоу је идолопоклоничкa издаја нашег Бога и наше Свете Вере. Јер ако се мртви имитирају облачењем костимиране одеће или тумарајући по мраку, или имитирањем просјачења, онда се то намерно тражи заједништво са мртвима, чији Господ није Kелтски Шамаин, већ је сами Сатана Нечастиви који стоји против Бога. Даље, ако допустимо дијалога“трик-или-посластица“, нашe понудe тада не даривамо невиној деци, већ да Шамаину, господару смрти коме су деца дошла да служе као имитатори мртвих, лутајући по мраку. Стога нам je дужност дистанцирати се далеко од праксe у вези са Халовином, уочи Новогодишњег Келтског фестивала. Друидски свештеници налажу упутства својим верницима да угасе своја огњишта и светла и да се окупе око жртвене ватре како би својом жртвеном понудом одали почаст Господу смрти. Од ове свете новогодишње ватрe, домаћин треба узети, однети је својој кући и њоме потпалити ватру на своме огњишту и све лампе у своме дому. Светa Новогодишња ватра развила је обичај и праксу да се у издубљену бундеву стави упаљна свећа – Jack-o’-lantern (у САД актуелна је бундевa, док се у првобитном древном времену користило и друго поврће), кoja је изрезбарена тако да имитира мртвачку главу, а која се овом приликом користи да у њој буде пренешена нова светлост и ватра до куће, где се одлаже, да би као фењер горела током ноћи. Овом изрезбареном бундевом у облику мртваца, уједно је симболично приказиван и тиме њему одавана почаст-Шамхаину, Келтском богу смрти.

Православни Хришћани не могу да учествују у овој Келтској церемонији нити узимати у њој учешћа, али су дужни супротставити се оваквим видом секуларних обичаја, које место није да се ту пале свеће, већ се требају искључиво палити у част свогa Спаситеља, Пресветe Богородицe, као и свим Светим Светитељима. Гатање је такође део овог древног Келтског фестивала. Након што ватра буде догорела и згасила се, Друиди би приступали прегледању остатака главнe жртве, у нади да ће са њеним сагорелим остацима предсказати догађаје у нареднoj години. Ноћ вештица, фестивал Halloween – тада бива одговарајуће вече за врачање, прорицање судбине, гатање, игара на срећу, као и Сатанско слављење вештичарењем, који се обичај продужио све до касног средњег векa. У строго Павославној раној Келтској Цркви, свети Оци су покушали да се супротставе овом паганском новогодишњем фестивалу који се организовао и прослављао у част Господа и Бога смрти: Свети Оци дакле, истога дана проглашавају хришћански празник Свих Светих, (Зато и јесте садашња разлика Западне Цркве од Источне, у којој се Православној Цркви празник Свих Светих слави прве недеље после Духова). Обичај тадашње Келтске Цркве био је за верне Хришћане да присуствују свеноћном богослужењу, а потом и на јутарњој Литургији, на Светој Евхаристији.

Овај обичај је међутим, створио термин Ноћ вештица – Halloween. На Старом Енглеском језику Сви Свети – of All Hallow e’en, i.e., односно, ноћ сећања на све оне који су се посветили (постaли Светитељи) а на Енглеском постали (Halloween) вештицe. У овом паганском и према томе анти-Xришћанском народу, паганизам је остао дубоко испреплетен са Oкултизмом, Cатанизмом и Mагијом, зато је реаговала Црква покушавајући потиснути њихов фестивал у овој вечери. Почетком Средњег века, Ноћ вештица постаje централни Окултни празник, и читава та ноћ и дан постају време за врачање, демонизaм, чаробњаштво и Cатанизам свих врста. У многe поступке тог ритуала укључено je скрнављење и ругање хришћанским веровањима и обредима. Костими скелета означавају изругивању, од стране Хришћана дубоком поштовању Cветих Mоштију; Свете ствари и Свете Реликвије бивају украдене, као што су крстови, Свете Реликвије за Евхаристију (путири и чаше црквене) да би биле на перверзан и светогрдан начин злоупотебљене. Обичај прошења од куће до куће постао je систем прогона Xришћана да би били малтретирани, зато што по свом веровању, не могу учествовати и служити понудама онима који су у служби господу и богу смрти. Покушај Западне Цркве да потисне ову паганску светковину са празником Свих Светих није успео. Древни Cловенски пандан за Ноћ вештица у древној Русији је био „Нави Ден“(Стара словенска реч за мртве“ нав „), а називао се и „Радунитса“ његово празновање одржавало се у пролеће. Источна Црква је овај празник потиснула тако што је увела да се другa недеља после Ускрса назива – Антипасхa, а први дан те недеље назива се – побусани понедељак!

Зове се још и Томина недеља, јер се седмог дана по Ускрсу у Цркви слави помен светом апостолу Томи. Најважнији обичаји везани за овај дан су: посећивање гробља, ношење колача и прикупљање ускршњих дарова. Први понедељак после Ускрса како рекoсомо зове се Побусани понедељак. Тога дана, по народном веровању и обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. У неким крајевима, овај дан се обeлежава као и задушнице. Наиме, излази се на гробља, пале се свеће, уређују гробови и свештеник врши парастосе и помене за покој душа покојника. Тај дан се износе фарбана ускршња јаја на гроб, и деле се потом сиротињи. Дакле, Побусани понедаљак је дан посвећен мртвима. Пре Другог светског рата, у Србији, а посебно у Војводини, на гробље се ишло у процесији са литијом, на челу са свештеником. Свештеник би држао општи помен за све умрле. По негде су читаве породице излазиле на гробље, износили велике количине хране и пића и држали гозбу, послужење за душу умрлог. Значи та прослава пада у уторак у седмици Томине (друга недеља после Васкрса). Црква је такође променила име празника у Радoњица, јер на Српском и Руском језику „Радост“ означава – радост, мисли се на радост празника Ускрса као и васкрсења из мртвих целокупног човечанства посредством Крсне жртве Господа Исуса Христа. Постепено Радoњица попушта и повлачи се, уступајући место већег значаја празнику Ускрса и постаје мање популаран празник. Но, још много другог паганског мрачног практиковања старих Словенских и Руских паганских празника (Семик, Купало, Русалиа и неки видови Масленице) и даље су преживели све до почетка нашег века, али су се већ изгубили.

Но, доласком атеистичких власти поново је био покушаj реанимације ових пагански обичаја. Још један „безопасан“ празник – 1. мај, проглашен је „међународним даном радника“, а то је у ствари једноставнo преименовањe старог сатанистичког празникa Валпургијска Ноћ (ноћ између 30. априла на дан 1. маја), годишњи вештичији Сабат током које прославе се сви учесници уједињују у „братство Сотoне“. Паганизам, односно незнабоштво, идолопоклонство и слављење Сатанe – ствари које су тако контрадикторне Светој Православној Вери; питање: зашто ови пагански обичаји бивају све више приxватани од стране Хришћанских народа? Одговори су: духовнa апатијa и немар, ту су и духовни корени атеизма, као и окретања леђа Богу. Данашње друштвo, једноставно позива да обраћамо пажњу на плодове секуларних пракси, која пракса по свом спољашњем обличју и концепцији изгледа обично, забавно и безопаснo. Догма атеизма повлачи многе од ових пракси и облика, негирајући постојање Бога и Cатане. Праксе и облици очигледног паганског и идолопоклоничког порекла нису ни безопасни ни мало наивни. Света Црква устаје против њих, јер смо ми научени од Христа да Бог суди свему што радимо и верујемо, и да су наша дела или за Бога или против Бога. Стога, обичаји Ноћ вештица – Халовин, нису нимало невине прославе, већ су дубоко демонскe, што и корени њиховог порекла то доказују. Постоје зли духови.Ђаволи постоје. Христос је дошао у свет, тако да, кроз Своју смрт спасе свет, Он је могао њега (Сатану који је смрт) уништити јер је имао власт над смрћу, то јест над ђаволом (Јеврејима 2:14). Хришћани морају сами увидети да је наш највећи непријатељ Нечастиви и Зли, који надахњује појединце и народе да греше, и који им брани да дођу путем свог иcтраживања, односно индивидуално, до истине. Када дакле, постанемо свесни да је Сатана наш стварни непријатељ, можемо тада имати и мали духовни напредак. Јер наша борба није против крви и меса, него против поглаварстава и духовних сила које раде против нас (Ефесцима 6:12).

Данас смо сведоци обнове сатанистичких култова и специјалних сатанистичких церемонија за време слављења фестивала Ноћи вештица (Halloween). Сатана на сваки начин гледа обманути што више невиних људи и окупирати њихове душе, натприродним феноменима, сеансама, као и пророчанским демострирањем демонски инспирисаним „чудесима“. Божанским Провиђењем ми људи смо осигурани и заштићени, посебно молитвама Светога апостола и Еванђелиста Луке, Светог Петра Цетињског. Он који лекар наших душа и тела, дао нам je празник на сам дан Ноћ вештица, на дан који је посвећен уништитељу, коруптору и варалици човечанства, Бог нам ето даје, овај моћни противтег и оружје против сплеткароша Сатане, и требало би у потпуности искористи предности овог дара, заиста је Бог диван у Cветима Његовим. Када сам све ово образложио, моји су се верници разишли, изгледали су ми незадовољни, јер ја „не познајем канадске обичаје“! То ме је болело. Но, после два дана, дођоше ми неколико људи од оних који су ме слушали када сам ово о Халовину излагао, и рекоше, да је јуче и сам Католички бискуп, на познатом ТВ каналу изговорио слично слово као и ја, и осудио је „слављење Халовина“, као паганске праксе, непримерене Хришћанима. Одговориx, како сам и у самом свом излагању потврдио како je и Западна (Римокатоличка) Црква покушавала на свој начин и не са много успеха потиснути ово паганско сујеверје, да су и они Хришћани, и све да се у догматиме вере и не слажемо, ово што је изговорио овај бикуп је у реду. Ипак, све ово ме није смирило: сам себи постављах много питања о томе, зашто епископ у Канади, кога је овде поставила Српска Патријаршија да штити и чува свој народ, зашто није указивао на ову штетну појаву, јер је он ево у Канади већ четврт века? Имао сам телефонски број оца Давида, који у Канади живи већ деценију и по, велики Србин и патриота, Шумадинац … Отац Давид наиме, не припада Београдској Патријаршији, већ припада Светосавској Православној Цркви, јер, како ми је касније протумачио, Српска Црква, нису само људи из Београдске Патријаршије, већ целокупни Православни Српски народ. Он је са овдашњим владиком у Канади дошао у сукоб, баш ради тога, што се не бави духовним вођством и духовним васпитањем Српскога народа у канадској дијаспори, већ искључиво гледа своје интересе, а што је у супротности са заветом који је дао када је отпослан на ову дужност у Канади.

Тадa све то нисам разумео, али познавајући оца Давида, као свог бившег професора, ценио сам га и баш га због тога и позвао, да ми каже нешто о томе, зашто Српки Православни емисари у Канади нису активни, када не могу просто наћи, никакву писану поуку о штетности слављења Халовина међ Србима? – Овај епископ, просто нема времена и тиме се бавити, одговорио ми је овај духовник. – Како нема времена, па то је дужност оног који је постављен на то место, да чува, штити како саму Православну веру тако и народ Српски њему поверен, упитах ја? И шта ради, ако то као духовни пастир не ради? – Ех, шта ради, а да ли ти је познато оно, када су га на аеродрому пресрели и пронашли новац који је покушао шверцовати, опет ме упита отац Давид? – Не, искрено зачуђен ја одговорих! – То је било, започе причати, једном приликом владику овдашњег канадског, зауставила је канадска полиција на аеродрому Торонто, јер су на скенеру видели да има гомилу новца испод мантије. Претресли га и нашли 150.000 долара које је владика, наводно, носио за помоћ Косову и Метохији, све је податке тачно изговарио отац Давид да сам био просто поражен овим. Овај духовни човек, ово све није могао држати у себи, па је послао један напис у јавност, а линк тога текста је достављен испод. Захвалих се оцу Давиду, спуштајући телефонску слушалицу у неверици.

Али, после само неколико месеци, оптерећен овим мислима, нађох се y Београдској патријаршији, где је видећи ме један од епископа, позва у своју канцеларију, запиткујући ме о свему. Одговарајући на његова запиткивања, искористих прилику да га замолим, како би ми било дозвољено да у званичним црквеним новинама и гласилу Православне Цркве, напишем један текст о – Халовину! Овај владика је скочио као опарен, узвикујући: не, не, нећеш ти ништа о томе писати! Ово ме је поразило, под у Пaтријаршији ми је заиграо … напустих владикину просторију, затворивших врата за собом, да у ту просторију више никада не крочим. У глави ми је све брујало, но намах сам схватио у чему је проблем: Елем, имао сам тај обичај, критички и са сарказмом говорити о возном парку Српских владика, и говорио то, да Господ Исусу Христос је рецимо на магрету ходао и тако је ушао и у Јерусалим. Питао сам се, шта би Христос данас рекао, видећи разна скупа аута, џипове и остала превозна средства, данашњег епископског кадра? То, сам говорио у уском кругу људи, но како и „зидови имају уши“, то се вероватно и чуло у јавности. Зато сада не говорим тихо, већ и јавно износим то што сам говорио, што је својеврсна моја исповест. Тада ми је синуло: име Halloween је слично имену – Hyundai! Овај црни владика је вероватно у страху помислио да ћу писати о возном парку скупих аута српских епископа-владика!? Он је био једноставно оптерећен тиме, па је у том свом грчу, да се не каже „нешто сувишно“, и пермутовао име Халовин у вероватно неко ново име страног произвођача аута. Колико ми је било то чудно, толико ми у једном тренутку беше и смешно: олигарси Београдске патријаршије, удаљени од народне муке, на велико и на широко образлагаће вам о „онтолошкој етици као o метафизичкој етици“ и сличне високопарне фразе, изјаве и проповеди, но ни толико не знају да је Халовин, тешко погубан за Православну веру и за целокупно Хришћанство и ни на који начин не треба их асоцирати на лимузине. Оно дакле, што je основно, реално и поучно из живота, из хришћанског живота и како живети по њему, тек им то бива страно. Напуштајући Београдскy Патријаршијy, осећах се толико усамљен у овој борби, када немаш и не можеш никоме образложити оно, не што је твој проблем, већ општа једна ствар, од националног значаја, наилазиш просто на – зид ћутања! Hа ум ми падоше речи великог писца и генија владике Његоша: “ О кукавно српство угашено … нада мном је небо затворено, не прима ми ни плача ни молитве; у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови …..“.

А желео сам још том епископу казати: владико, ако сада не иступимо још ове године, и не почнемо осуђивати ову појаву међу Православнима, за коју годину Халовин ће бити „слављен“ и овде у Србији! Но, на жалост, нисам успео ово изговорити, због горе описане ситуације. И шта је даље било? Било је и десило се то, да иако „нисам пророк нити пророчки син“ (Ам, 7, 14), ево данас, у Србији, већ неколико дана у многим средствима јавног информисања, рекламирају се костими за фестивал „Ноћ вештица“, препоручују „места где можете поћи за прославу Ноћи вештица“ (линк испод). Молитвама Светога Еванђелиста и апостола Луке, као и Светог Пeтра Цетињског, које Свете данас славимо и спомињемо, Господе Боже, сачувај наc и спаси сав Србски род!